ИНТЕРВЈУ, МИЛОШ РАСТОВИЋ: Срби су јаки једино кад су сложни, што нас више буде на Попису 2020, то ћемо имати већи утицај у Америци

Reprinted from SERBIAN TIMES Published December 29, 2019 by Antonije Kovačević

Било би пожељно да се што већи број Срба одазове на предстојећи попис становништва у САД-у. Већи број регистрованих Срба на попису омогућио би да Срби буду утицајнији како у локалним срединама у којима живе, тако и у друштвеном и политичком животу Америке у целини.

Милош Растовић је рођен у Сомбору где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, са темом: „Вечно понављање истог у Ничеовој филозофији.“ Осам година је био је професор филозофије, након чега почиње његова америчка одисеја. Магистрирао је филозофију у Питсбургу, где је претходних година објавио многе радове из области филозофије, политике и славистике и постао члан многих научних удружења. Тренутно ради као координатор за културу при Српском народном савезу (Serb National Federation) из Питсбурга, најстаријем српском добротворном друштву у САД-у.

Иако о томе не воли да прича, његовом заслугом Новак Ђоковић и Емир Кустурица постали су почасни чланови Српског народног савеза (СНС). Уз све то, он је и наш колега новинар, редовни аутор „Американског Србобрана“, најстарије српске новине у свету, која без прекида излази од 1906. Пре неколико година прихватио се писања сценарија документарног филма „Теслин народ“ о историји Срба у Америци. Епилог: филм је ове године номинован за Оскара.

Причу почињемо од Српског народног савеза … Милоша, као одличног познаваоца историје српске емиграције у САД, молимо да нам каже нешто више о СНС, њеним оснивачима, идејама и циљевима са којима је основана, принципима на којима данас почива …

Српски исељеници који су дошли у Америку крајем деветнаестог и почетком двадесетог века су се у својој родној земљи бавили земљорадњом, сточарством и риболовом, не слутећи да ће на новом континенту радити у рудницима и челичанама. У то време радници нису били организовани у синдикате нити су имали здравствено осигурање. Због великих несрећа које су се догађале и тешких услова рада, радницима и њиховим породицама била је потребна заштита и финансијска сигурност. Из потребе да се радници осигурају и заштите на раду почела су се оснивати братска и добротворна друштва која су нудила радницима и њиховим породицама сигурност и финансијску стабилност. Године 1901. Сава Хајдин из Питсбурга је отпутовао за Њујорк како би добио подршку од Николе Тесле, тада већ признатог српско-америчког научника и проналазача, за оснивање једног таквог друштва. Уз Теслину подршку, Хајдин је основао Српски православни савез Србобран и постао његов први председник. На конвенцији 1929. године, Српски православни савез Србобран се ујединио са Слогом, Слободом и Свесном Србадијом и тако добио назив Српски народни савез. На тој конвенцији Михајло Пупин постао је њен почасни председник, а Никола Тесла 1935. године. Сава Хајдин је истакао у својим сећањима да је темељ Српског народног савеза амерички демократски идеал, а то је радити са људима и за људе. За Хајдина „Савез“ треба да буде центар српства и светосавске традиције у Америци. Овим циљевима „Савез“ се руководи и данас у свом раду. Издајемо и новине „Американски Србобран“, који је званично гласило СНС, и то су уједно и најстарије српске новине које излазе у континуитету од 1906. године на америчком континенту. „Американски Србобран“ је излазио на почетку само на ћирилици. Тридесетих година прошлог века је била додата енлеска секција како би се прва генерација исељеника којима је енглески језик био матерњи више упознала са српском културом и традицијом. Данас „Американски Србобран“ има српску и енглеску секцију и излази два пута месечно.

Ко су били први чланови Српског народног савеза и колико су Срби у то време били јединствени и свесни тога да се само добром организацијом могу изборити и остваривати своја права?

У Питсбургу, Пенсилванији, где је основан СНС, базу су чинили махом досељеници који су радили у челичанама, металској индустрији. Они су крајем деветнаестог века дошли углавном из Крајине (Лике, Кордуна и Баније). Сава Хајдин у својим сећањима каже да су први Срби који су дошли у Америку из тог дела Крајине били Никола Вујновић из Гомирја 1886. године, Миленко Маравић 1887. године и Петар Вигњевић 1888. године. После њих, дошли су: Никола Маравић, Стево Трбовић, Адам Маравић, Мићо Стипановић, Раде Мамула и Лазо Мрвош. Они су дошли из Дубраве, Плашког, Примишља, Војнића и других места. Окупљали су се у српским клубовима, добротворним и потпорним друштвима. Већина исељеника није говорила енглески језик тако да су добротворна и потпорна друштва били нека врста духовног дома. Када се један део челичана и рудника затворио током 1980-их и 1990-их, велики број америчких Срба је отишао у потрази за послом у друге америчке државе. Данас друга, трећа и четврта генерација америчких Срба углавном не користе српски језик, али су се обичаји и наслеђе одржали. Српска православна црква има веома важну улогу у очувању српског етничког и верског идентитета у Америци. Она је једна од главних темеља српског идентитета. Српски исељеници су од самог почетка чували своју веру. У старим издањима „Американског Србобрана“ из 1920-тих и 1930-тих година може се прочитати да је велики број радника губио живот у рудницима и челичанама. Једна од несрећа се догодила на Св. Николу када је 400 рудара изгубило живот. Међу настрадалима није било Срба јер су остали код куће да славе славу. То је можда један пример колико је важно одржавати обичаје и традицију.

Занимљиво је да СНС, за разлику од већине других српских организација, послује као компанија … Послови са осигурањем доносе приходе од којих се послије финансирају хуманитарне акције и културне манифестације … Шта нам можете рећи о томе, како функционише тај концепт, који се очигледно показао као успешан?

Српски народни савез од оснивања 1901. године је добротворна друштво која обезбеђује животно осигурање и штедњу сагласно са потребама његових чланова. Дуга традиција продаје животних осигурања и штедње, као и начин рада и услуга, и њени осигураници су учинили да Српски народни савез постане цењено добротворно друштво у Америци. Он историјски помаже српске православне цркве, дечије црквене кампове, спортске, културне и друштвене манифестације у циљу очувања српског етничког и верског идентитета. „Савез“ такође нуди стипендије ученицима и студентима на колеџима и универзитетима и тако помаже школовање њених чланова. Другим речима, за разлику од комерцијалних осигуравајућих друштава, „Савез“ је непрофитна организација која свој приход улаже у очување српске културе и традиције више од сто година. Улагањем у Српски народни савез се улаже у будућност српских породица и очување нашег етничког идентитета у Америци. Веома смо поносни на оно што је постигнуто до сада. Главна идеја је да Срби у Америци имају једну кровну организацију која ће штитити њене интересе и помагати њене чланове. У том смислу, позивамо наше људе да се учлане и помогну наш и свој рад. То је начин да очувамо свој етнички идентитет у Америци.

Какве су културне, спортске и хуманитарне манифестације које организује СНС?

Српски народни савез помаже хуманитарној организацији Лајфлајн Чикаго и у многим приликама се одазива позиву када се сакупља помоћ за матицу. Сваке године „Савез“ организује најстарији српски кошаркашки турнир у Америци од 1936. године. Године 2020 турнир ће бити одржан у Детроиту у држави Мичиген, од 12. до 13. јуна. Позивамо све заинтересоване да учествују и да се друже како би стекли нова познанства. Такође, сваке године се организује зимски и летњи турнир у голфу. Идуће године зимски турнир у голфу биће у Фениксу у држави Аризона од 20. до 22. фебруара, а летњи у Шервилу у држави Индијана од 30. јула до 1. августа. Такмичење у куглању ће бити од 10. до 11. октобра у Виндзору у Канади. Манифестација „Три српска дана“ традиционално се организује од 1917. године у Питсбургу. 2016. године на стогодишњицу прославе ове манифестације у Кенивуд парку, ова манифестација је од града Питсбурга проглашена најстаријом етничком манифестацијом, а њено ново издање биће од 17. до 19. јула идуће године у Питсбургу. Учесници ове манифестације првог дана имају вожњу бродом рекама Питсбурга; другог дана је представљање традиционалних фолклорних игара у Кенивуд парку и трећег дана је пикник на црквеном имању. Сваке године се организује и Фестивал српског филма на Питсбуршком универзитету који је постао веома популаран. Идуће године ће бити одржан 25. априла. Ове године „Савез“ је проширио фестивал српског филма у Вашингтону и Бостону. Такође, „Савез“ је организовао промоцију филма „Теслин народ“ у Питсбургу и Вашингтону. Ове године 21. новембра организовали смо значајан догађај „Јасеновац: неизговорени геноциди и холокост, 1941 – 1945“ у америчком Конгресу у Вашингтону. То је била прилика да се конгресмени, сенатори, дипломате, страни амбасадори и амерички медији више упознају са страдањем Срба, Јевреја и Рома током Другог светског рата. У оквиру овог догађаја била је приказана изложба „Анатомија заборава“ Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске. Ова изложба је планирана да буде путујућа по америчким градовима. Недавно смо организовали предавање на Питсбуршком универзитету о Карлу Малдену, нашем најпознатијем холивудском глумцу. Ово предавање је одржао проф. др Предраг Петровић са Београдског универзитета. На пролеће 7. марта организујемо „Српску ноћ“ у кошаркашкој арени у Кливленду како би подржали нашег кошаркаша Николу Јокића који игра за Денвер нагетсе. Такође, Српски народни савез сваке године даје подршку Новаку Ђоковићу, српском прослављеном тенисеру, на његовој америчкој летњој турнеји. Он је постао почасни члан Српског народног савеза 2015. године.

СНС углавном окупља људе који су трећа, четврта генерација Срба у Америци. Колико је тешко и како успевате да сачувате те људе на окупу, имајући у виду асимилацију која, сведоци смо тога у последње време, неке породице „усиса“ већ у првој или другој генерацији?

Као што сам већ поменуо, делатност „Савеза“ се заснива на очувању српске културе и традиције организовањем културних, спортских и друштвених манифестација где учесници имају прилику да се друже, сазнају више о својој култури, пореклу и језику. „Американски Србобран“ има српску секцију новина, негујући ћирилично писмо. Помажемо фолклорна друштва као што је „Тамбурица“, која је некада била део Дјукејн универзитета. Овај ансамбл у свом програму има и српске фолклорне игре. Најважније је да подржавамо рад Српске православне цркве и црквених дечијих кампова. Деца из тих кампова представљају будућност у очувању нашег рода у Америци.

Многи као разлоге за ту убрзану асимилацију и брисање трагова порекла и језика код Срба у САД истичу чињеницу да је врло мало културних садржаја, нарочито за децу, да немамо довољно културних центара (а и то што имамо слабо ради).. Шта Ви мислите о томе, где видите проблем и како сачувати језик, традицију и културу у данашње време?

Најважнија је породица у очувању језика и обичаја. Уколико се језик и обичаји не негују у породици, касније их је много теже очувати и пренети са једне на другу генерацију. Српска православна црква и српске организације такође могу доста да помогну у очувању језика, културе и традиције. Део културних садржаја је приступачан и на српској телевизији која је доступна Србима у Америци. Са отварањем нових културних центара у већим градовима попут Њујорка, Вашингтона, Чикага и Лос Анђелеса, српска култура би била приступачнија Србима и Американцима да се упознају са њом. Ширење српске културе требало би да буде један од циљева културних центара. Република Србија, српске организације и имућнији чланови српске дијаспоре би требали више да инвестирају новац  у катедре за учење српског језика на америчким универзитетима и отварање културних центара и тиме би омогућили другима да се више упознају са нашом културом и допринели би више њеном неговању.

Један од пројеката који враћа наду јесте и филм „Теслин народ“ Жељка Мирковића, документарац који је ове године номинован за Оскара. Ви сте лично били косценариста филма, а СНС је помогао у промоцији овог филма. Шта Вас је инспирисало у вези тог филму, у чему је његов значај?

Драго ми је што је филм приказан у две пуне сале на Фестивалу српског филма у Чикагу у децембру. Филм је такође приказан и у многим америчким градовима од Питсбурга, Кливленда, Бостона, Мајамија до Њујорка, Лос Анђелеса, Вашингтона и других градова, као и у Уједињеним нацијама у Њујорку и Харвард универзитету. Филм „Теслин народ“ смо почели да радимо 2014. године. Као сценаристу филма, моја главна идеја је била показати шта су српски исељеници донели са собом у „Нову земљу.“ Они су донели не само своје таленте, спремност да се жртвују за идеале слободе, већ и своје душе. Душа нас разликује и уздиже од других. Она је магнет који спаја све Србе, без обзира у којој држави или континенту живе. Владика Николај Велимировић, који је и сам био исељеник, о српској историји у Америци је рекао: „Све је то једна задивљујућа епопеја, започета од оних српских сељака, који бежећи од тираније ћесарске и султанске доселише се у ову земљу слободе, не да уживају но да се што више оспособе носити бриге светосавске и помогну својима на старом огњишту носити те исте бриге и тако кроз стотину и више година.“ Овај филм показује оно шта су српски исељеници у протеклих 200 и више година допринели у изградњи Америке и света. Кроз лик Николе Тесле, српског научника и проналазача, се описују достигнућа српских исељеника у Америци. Теслина научна достигнућа, морални интегритет и оданост српској култури и наслеђу постали су спона која спаја Србе у свету. Као народ можемо бити поносни на оно што смо постигли. Надам се да ће овај филм помоћи да се Срби као народ више повежу и јасније формулишу своје циљеве на трагу наших великана. Са друге стране, филм је намењен и америчкој публици како би стекли бољи увид у достигнућа српских исељеника и њиховој улози у изградњи Америке и света. Значајно је да је филм архивиран у многим библиотекама како би истраживачи и све оне које занима историја Срба у Америци могли информисати. Филм је архивиран у Конгресној библиотеци у Вашингтону, Америчкој филмској академији у Лос Анђелесу, библиотекама Харвард, Јејла, Њујоршког, Колумбија, Оксфорд, Пенсилванија универзитета, Питсбуршког, Дјукејн, Охајо државног универзитета и другим универзитетима, Француској националној библиотеци у Паризу, Руској националног библиотеци у Петрограду, Александријској библиотеци у Египту и другим архивама.

Килико би по Вашем мишљењу значио масовни одазив Срба на попису 2020. године, у смислу положаја и утицаја наше заједнице у Сједињеним Америчким Државама?

Било би пожељно да се што већи број Срба одазове на предстојећи попис становништва. Већи број регистрованих Срба на попису становништва омогућио би да Срби буду утицајнији како у локалним заједницама у којима живе, тако и у друштвеном и политичком животу Америке у целини. Матици би било значајно како би изградила бољи приступ српској дијаспори у Америци и истовремено проширила увид у њен потенцијал. У том смислу, попис би могао да помоћи учвршћивању веза између дијаспоре и матице.

Разговарао: Антоније Ковачевић

Фотографије: Српски народни савез/Архива

The interview is originally published in the Serbian Times https://serbiantimes.info/intervju-milos-rastovic-srbi-su-jaki-jedino-kad-su-slozni-sto-nas-vise-bude-na-popisu-2020-to-cemo-imati-veci-uticaj-u-americi/

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on pinterest
Pinterest

Want More Content Like This?

Subscribe to the Srbobran Today!